Genocid pravi naziv za zločine NDH

Један од челних уб-ица у овом планираном систему смрти, Љубо Милош, на суђењју послије другог свјетског рата, на питањје колико љјуди је поб-ијено, изјавио је да је тај број "огроман и непојмљјив", Сва истраживањја послије, у служби дневно-политичких потреба, сводила су се само на научне расправе да би се број жртава у вријеме стварања "нове хрватске државе бесрамно минимизирао "Многа су питањја до данас постављана у вези са функционисањем тог свеколиког клерона-цистичког мрака и ирационалитета какав је владао у потпуно инферналним условима јасеновачког система ус-ташких логора смрти. Као по неком договореном правилу, већина од њих су већ од мајских дана 1945. године, након тзв. победе над фаш-измом била на фону дневно-политичких потреба и диктата. Дакле, у функцији обмана и минимизирања тог, готово, нестварно невероватног онељуђењја, које је са собом програмски носио ус-ташки покрет и оствареног са непојмљјивом суровошћу и острвљјењјем у веома разуђеном бестијарију, који ће пола вjека касније бити крштен и као "израз повјесних тежњи хрватског народа". И све то са, не само, експлицитним покровитељјством, него чак и директним учешћем најскупљјих ватиканских моцева и доглежњарки, уз потоњи, може се рећи, потпуни истраживачки и научни мук. А кад је реч о истраживањју те планиране потпуне истраге првенствено Срба, а потом Јевреја и Рома, као Павелићеве "државотворне" и "државоносне" стратегије, која је веома ефикасно и веома убедљиво проведена између два пролећа, од оног из 1941. до оног из 1945. на просторима од око 240 квадратних километара јасеновачког црног архипелага, углавном се све свело на дугогодишњји високопарни "научни" диспут о броју тог непреброја жртава јасеновачког мега-стратишта и губ-илишта.

Са диктираним заборавом својих најближих, истргнутих из живота на најсвирепије начине у том јасеновачком паклу на земљји, српски народ је после 1945. године, уз даљје диктирано снижавањје прага колективне деперсонализације преко голооточког мартиријума, ушао у подручје потпуне духовне кадаверизације и под свој највећи духовни и физички упитник од када памти своје историјске трагове, а на велику радост планера тог упитника са ватиканског Трга св. Петра . Резултати "пописа" југословенских ратних жртава из 1964. године биће само наставак тог потпуног непримећивања несагледивих последица готово четворогодишњјег постојања НДХ и јасеновачких погона смрти, јединствених по свирепости, мржњји и својеврсном убилачком ентузијазму са којим су жртве стравично мучене, понижаване и потом уништаване. У тим и таквим "резултатима" тог и таквог "пописа" за, рецимо, Градину, једно од највећих планетарних стратишта у 2. светском рату, "пронађено" је свих 128 жртава, од којих су 122 уб-ијене, док се 6 воде као "нестале"(!).

Бројне колоне родбине погинулих које су годинама после рата немо газиле кроз зараслу шикару где је некад био Логор - Циглана и где није било никаквог знака ни помена да је ту донедавно столовало најцрњје зло у виду ус-ташког клерона-цизма, учинили су да је једна делегација мештана из Јасеновца и општине Новска некако успела стићи до Јосипа Броза. Тражили су да се због тих река људи што стижу крајем сваког априла, не би ли нашли гробове својих најмилијих и поклонили се њјиховим сенима, подигне достојанствено обележје. Броз ће се сложити са том идејом у веома кратком, готово, телеграфском разговору са том делегацијом, али ће стићи да сасвим конкретно и јасно каже како је јасеновачки логор заправо ус-ташки "одговор" на масовни народни устанак!? Управо онако, како је Павелић у емиграцији и планирао да реши - "српско питањје". По отварањју Спомен-подручја Јасеновац и подизања "каменог цвета" 1968. године, препуног метафоричних и асоцијативних графема са "адекватно" уређеним тереном који је више подсећао на голф игралиште, него на меморијални комплекс, почела су и озбиљнија питања ван договореног (диктираног) оквира у вези са мирнодопским и, дакако, самоуправним "тумачењјем" функционисањја јасеновачког система ус-ташких логора смрти, као и његовим "резултатима". Од те 1968. године до 1990. године јасеновачка и градинска гробна пољја и стравична стратишта посетило је више од 4 милиона љјуди, а колектив Спомен-подручја који није био кадровски екипиран на задовољјавајућем нивоу ( што је била и намера "оснивача") које је тражило ово свето место, засипан је многобројним питањјима која су тражила сасвим конкретне одговоре и свакако, истину, а не договорени став у функцији старих и нових обмана.

Питањја која су се тих година најчешће постављјала кустосима Спомен-подручја Јасеновац од стране посетилаца осликавала су на прави начин атмосферу третирањја "јасеновачке теме": - Зашто логор баш у Јасеновцу? - Зашто ништа није сачувано од логорских објеката, када се зна да ус-таше нису стигле баш све да униште? - Да ли је било покушаја од стране партизана да нападну логор и ослободе логораше?) - Зашто не постоји попис жртава? - Какав је био однос мештана Јасеновца према ономе што се догађало у логору? - Колико је ус-таша кажњјено за злочине које су починили у логору Јасеновац и да ли има извршилаца злочина у јасеновачким логорима који данас некажњјено живе у слободи? - Одакле су долазили транспорти у Јасеновац? - Зашто се у нашој јавности тако мало говори о Јасеновцу, зашто је он за научне раднике још табу тема и да ли је Јасеновац табу тема? - Колико је досад учињјено на плану истраживањја? - Колико је деце страдало у јасеновачком логору? - На који начин се могло постати логораш-слободњјак? Било је и питањја која су ишла путем којим се у оно време "кумровачке школе" веома ретко ишло, попут: - Зашто Тито никад није посетио Јасеновац? - Зашто се ништа не зна о уб-ијањју заробљјених војника Војске Краљјевине Југославије, као ни о уб-ијањју у јасеновачким логорима заробљјених југословенских официра пуштених из немачког заробљјеништва? - Зашто се крије да су у јасеновачким логорима уб-ијани и припадници Југословенске војске у Отаџжбини и че-тници? - Колико је хрватских комуниста обукло ус-ташку униформу и учествовало у јасеновачком бестијарију? - Шта се зна о ус-ташама који су били логораши - по задатку? - На који начин су вршене замене логораша за заробљјене ус-ташке функционере?

Масовно истребљивањје Срба крије не мали број питањја која чекају одговор, без кога нема пуне истине о ус-ташким логорима и највећем губилишту, које је свирепошћу надмашило своје узоре у нац-истичкој Њјемачкој. Зашто је у партизанским документима Јасеновац ријетка ријеч, шта се крије у Брозовој преписци с Павелићем током рата и њјеговој ватиканској тајној вези у том времену - ове и друге непознанице не могу остати нерасвијетљјене "...Постојећа документација, када је реч о заменама логораша, говори да је сам начин замене имао врло мутан и антисрпски контекст - каже у наставку предговора Марко Ручнов. - Зна се, вели, да је замењјено 800 до 1000 логораша у току целог рата и у овом броју замењјених налазило се тек неколико процената Срба, иако су они у партизанским јединицама чинили више од 90 процената! У радиограму Коминтерне од 31. марта 1943. године Броз је критикован због размене ратних заробљјеника с Немцима. Он на ову критику узвраћа речима: "Овдје се ради више о размјени хрватских домобранских официра, 100 љјуди који неће да ступе у редове наше војске, немамо чиме да их хранимо, а да их ликвидирамо било би врло неправилно политички и имало би крупне посљједице" Међутим, Броз, 22 дана пре него што је "газдама" у Москви објаснио своје милосрђе према заробљјеним домобранским официрима, шаљје наредбу својим потчињјеним штабовима која као да је писана на загребачком Каптолу: "Према вођама и старјешинама че-тничких банди... бити без милости и послије кратког саслушањја и прибављањја података, ликвидирати их на лицу мјеста.. Војнике ако не пристану да добровољјно уђу у нашу војску ликвидирати, али тајно. Заробљјенике не пуштати кућама, јер ће их њјихове вође накнадно мобилисати у борбу против нас"

Зашто, где и ко је одлучио да се током 1946. и 1947. године предузму мере потпуног затирањја трагова постојањја јасеновачког логорског система?! Зна се да је остало неоштећено чак близу 80 процената логорског зида, док су стражарске куле и осматрачнице ("вребачнице" биле само делимично оштећене. Цигларска пећ РИНГОФ, преуређена по Пичилијевим "пројектима" у крематоријум, срушена је тек 1950. године. Чак су и зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити конзервисане, али тај "грађевински мате-ријал" развучен је по околним селима са обе обале Уне и Саве. Монструозна платформа ГРАНИК изнад реке Саве и масовно губилиште где су ус-ташки крволоци показивали окрутност са карактеристикама најбестијалнијег садистичког иживљјавањја, срушен је тек 1948. године. Соколски дом у Јасеновцу, власништво српске ратарске омладине, у коме је био смештен Логор - Кожара, изгорео је до темељја у лето 1945. године! Логорска ограда са бодљјикавом жицом и бункери око Јасеновца и Логора 3 "нестали су" током љета 1945. године.

Зашто се није расветлио случај попуњјавањја редова злогласне "Ханџжар дивизије" са логорашима муслиманског порекла у добној старости од 15-18 година? Какве су биле ратне везе Јосипа Броза и Ватикана? И сама помисао на ово питањје била је равна самоубиству у време док је владао "највећи син свих наших народа и народности"! Владимир Дедијер је у свом "Дневнику" нешто у том смислу натрунио и припоменуо изненадне Брозове "нестанке" из Врховног штаба који су имали за "резултат" сусрете са неким непознатим фратрима. Др Смиљја Аврамов је отишла много даљје и дубљје у својој изузетној синтези "Геноцид у Југославији у светлости међународног права" (Београд, 1992, стр. 261, 262), указујући, уз приложен факсимил документа, на Брозову ратну посету Ватикану, обављјену, дакако, уз енглеску "помоћ" и у највећој тајности. Контекст те посете (као и 27. март 1941.) буквално смо преживљјавали и у претпоследњјој години 20. века док су нам авиони САД и НАТО алијансе са десетинама килотона бомби уништавали све што је српски народ урадио и изградио. Тито је посетио Ватикан 9. августа 1944. године и, по свему судећи, разговарао са папом Пијом ЏжИИ и о тим разговорима никада није реферисао у Југославији, ни по државној, ни по партијској линији. Те закулисне Брозове радњје које су (не једном), прво изазвале, а онда употребиле и злоупотребиле страшну трагедију српског народа свакако би требало расветлити.

___Какве су везе Павелића и Тита?___ У мемоарској литератури наше емиграције после 2. светског рата потезало се и то питањје уз навођењје преписке између ове двојице челника двеју, наводно различитих, тоталитарних идеологија. Остаје да се дефинитивно испита крвави контекст који је резултовао катастрофичним геноцидом над српским народом, а који је донело, пре свега, сучељјавањје и акционо преплитањје ус-ташког клерона-цизма и Брозовог "атеизма". Др Смиљја Аврамов наводи да Павелићеве кћерке Вишња и Мирјана, супруга Срећка Пшеничника, поседују комплетну ратну коресподенцију Павелић - Броз и да је само питањје дана када ће она бити обелодањјена. Остаје неспорна чињјеница да је - "Јасеновац" - реч коју смо неопростиво скупо платили, посебно што се тиче ових и будућих генерација, што истовремено и даље имамо према том нашем јасеновачком непреболу, неопростиво јефтин однос који је каткад ишао и до крајњјег нехаја. Довољјно је, рецимо, погледати метре и метре незаобилазних "Зборника докумената НОР-а" и видети да је и у њима - Јасеновац - најређа реч, без обзира на то да ли су у питањју партизански или ус-ташки документи.

Можемо да и разумемо зашто Јасеновац готово и не постоји у доступним ус-ташким документима, али јасеновачки логори били су честа тема у партизанским штабовима, о чему сликовито и готово гномски говори и веома храбра песма грешног Ћанице Опачића. Комитетска оптика и канони "братства и јединства", тамо где су била масовна српска губилишта, учинили су да таква документа угледају светлост дана тек ових последњјих и за нас Србе поново изузетно несмиљјених година. Слична су била и "истраживањја" социјалистичких историчара Брозове Југославије када су у питањју документи о раду наше избегличке владе у Лондону на тему разобличавањја јасеновачког ус-ташког зла. Посебно знаковита је белодана истина да је "највећи син свих наших народа и народности", стигао у току тог и таквог "народноослободилачког рата" само једном да пробели у неком свом наређењју из марта 1942. године Оперативном штабу НОП за Босанску Крајину о јасеновачком логору, дописавши руком једну маргиналију о томе да се испита "могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу". Да ли је то "дописивањје" апокрифно или не, и није више од неког значаја данас, након више од пола века прећутане истине, али испитивањје те "могућности" на неки начин траје до данашњјих дана".

До Другог светског рата Јасеновац је био веће село, општинско седиште, које се наизглед ни по чему посебном није издвајало од сличних славонских насељја осим по свом географском положају. Смештен је на ушћу Уне у Саву у близини магистралне пруге и пута из Средњје Европе ка Блиском истоку на простору некадашњје аустријске Војне границе. Живо је било и сећањје на истакнуто стратешко место Јасеновца сачувано у изреци из времена краткотрајних Неполеонових илирских провинција: када петао закукуриче у Јасеновцу, то се чује у три царства (Аустријском, Француском и Турском). Међутим, једна друга чињјеница је истовремено имала много већи значај у коренито промењјеној ситуацији после пропасти великих царстава и стварањја националних држава, међу њјима и југословенске, на крају великог рата 1918. године. Реч је о етничком саставу становништва територије на којој се налазио Јасеновац.

Некадашњја аустријска Војна граница према Турском царству пружала се релативно широким појасом дуж река Уне, Саве и Дунава и била је насељјена претежно српским крајишким становништвом. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године у оквиру Монархије нашла се још једна пространа област насељјена већинским српским становништвом, која је уз то била ослоњена на 2 слободне српске државе. Мит о Хрватској као "предзиђу кршћанства", послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године све више је код Хрвата изграђиван на сасвим новим садржајима. Вјековна граница "два свијета" према Турском царству није више била на Уни и Сави. Хрватски идеолози премјестили су је на Дрину, тумачећи да Срби западно од ове ријеке нису Срби, да им је та идеја наметнута из Србије, као и православљје Легенда: Анте Старчевић, идеолог Странке права, заче-тник је теорије о физичком уништењју Срба и није случајно што је слављјен као претходник Анте Павелића Србија и Црна Гора деловале су као кристализационе тачке српског окупљјањја у јединствену државу, али су биле и нада за југословенски покрет, који је будућност Јужних Словена видео у великој државној заједници од Алпа до Црног мора. Даљи продор немачког империјализма на Балкан и даље ка Блиском истоку био је немогућ без решавањја "српског питања" у чему је примењено неколико модела. Они су се сводили на слабљјењје српског народа у Монархији и потчињавање слободних српских држава - економски и политички, у рату и војно. У том напору драгоцени инструмент Беча била је великохрватска политичка мисао и политика, која се убрзо нашла у симбиози са агресивном политичком и социјалном римокатоличком црквом . Идентификовањје свих католика, који су говорили српски језик, са Хрватима није било само средство хрватске националне пропаганде и интеграције, него и политичког продора Монархије којој се хрватска политика упорно нудила као "мост" за Балкан. У новим условима та политика је обновљјена 1941. године.

Идеолошка основа експанзивне хрватске политике изражена је митом о Хрватској као "предзиђу кршћанства" (Антемурале Цхристианитатис). Овај мит скоро непознат и тамо где би требало да је потекао, у Ватикану, после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године, све више је изграђиван код Хрвата, али са сасвим новим садржајем. Преко ноћи граница "два света" није више била вековна граница према Турском царству на Уни и Сави. Хрватски идеолози ту границу премештају на реку Дрину, нову границу Монархије, а противник поново постаје (као и пре турске инвазије) православни "бизантинизам" оличен у Србији и Црној Гори. Политичка акција је нашла снажно упориште у хрватској историографији која је дала аргументе да се Босна и Херцеговина прогласе за хрватске земљје. Чињјеница да је већинско становништво ових покрајина, и поред вековне турске владавине, било српско, а да је мањје од петине становника тек одскора преко акције римокатоличке цркве почело да се осећа Хрватима, тумачена је на разне начине. Најважније тумачењје било је да то и нису Срби и да је српска национална идеја унесена спољја, с оне стране Дрине. Исто тако њјима је наметнуто и православљје. Босанскохерцеговачки муслимани проглашени су Хрватима, штавише расно "најчистијим" Хрватима. Савез екстремног хрватства и ексфеудалне политике и верске муслиманске елите, нарочито после 1918. као и после 1941. године, могао је да има само једног противника - православне Србе.

Основна порука великохрватских идеолога, иза којих је стајала снажна струја државне политике Монархије, била је да српство и православљје западно од Дрине не могу да постоје, да је то сада граница Запада којем на бранику стоје Хрвати. Хрватско порицањје српства у магистралном току хрватске политичке мисли, делом и праксе, кретало се од теорије о "хрватском политичком народу" до отвореног позива на физичко уништавањје Срба и свих трагова њиховог постојањја. Свакако водећи идеолог ове струје хрватске политике био је Анте Старчевић, који није случајно слављјен као претходник Анте Павелића. Стога је генезу идеолошких основа геноцидног програма ус-ташке државе могуће пратити са ширењјем правашке идеологије од шездесетих година деветнаестог столећа. Стварањје југословенске државе 1918. године, на основама либералног европског национализма, по замислима њјених твораца требало је да буде решењје националног питањја њених народа. Заједничка држава још више ће зближити ове врло сродне народе, подељјене највише конфесионално, да би се у будућности створила јединствена нација. За тежњје хрватске политичке елите уједињјењје првог децембра 1918. године било је велико победа чији дугорочни ефекти нису још били видљјиви. Хрвати су се нашли на страни народа - победника, обједињјени у великој југословенској држави. Та држава успешно је могла да штити њене националне територије, пре свега, од аспирација Италије, која је због тога била највећи противник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) у међуратном периоду.

Идеолошке основе негирањја српске националне свијести биле су створене још у Аустроугарској, никад прежаљјеној. У пројектованој Великој Хрватској са "етничким повијесним границама" на Дрини и Дунаву, основе негирањја српства постале су изузетно широко прихваћене. Срби насељјени у подручју аустријске Војне границе представљјали су угрожавајући фактор за опстанак Хрвата Константа хрватске политике у Краљјевини Југославији, уз све модификације, била је што шира аутономија на што већем подручју и придобијањје великих сила за хрватску независност - пише мр Милан Кољјанин. - Отворено сепаратистичка струја, под окриљјем Рима, ипак је била на маргини догађаја, чекајући да дође њјено време.

Стварањје Бановине Хрватске уочи почетка Другог светског рата, за хрватску политичку елиту била је само привремено решењје и степеница ка великој и независној држави. Спољјнополитичке околности рушења система колективне безбедности створеног на крају Великог рата, слабост, разједињјеност и недостатак прилагодљјивости српске политичке елите, номинално владајуће, били су ветар у једра оваквим плановима. Колебање Влатка Мачека, потпредседника југословенске владе, после државног удара од 27. марта, 1941. године ипак је завршило велеизд-ајничким чином безрезервне подршке прокламованој независној Хрватској 10. априла 1941. године. За римокатоличку цркву, првобитно противника југословенског уједињења, нова либерална држава показала се као погодно поље за велико ширење њене организације и утицаја. У хрватским крајевима утицај римокатоличке цркве нарочито је порастао после увођења диктатуре краља Александра 1929. године.